Дисертација се бави анализом преводних еквивалената културноспецифичних елемената из фламанске културе у српском језику. Основни циљ истраживања је да се идентификују правилности у одлукама преводилаца, као и да се испита да ли постоји корелација између преводилачких стратегија и поступака за превођење културноспецифичних елемената с једне стране, и друштвеног контекста, природе ових елемената и њихове позиције у тексту са друге. Истраживање је смештено у оквире теорије полисистема и дескриптивне науке о превођењу, и полази од становишта да се преводи не могу посматрати сами за себе, већ као део система са сопственом динамиком и законитостима које утичу на одлуке и понашање преводилаца. Поред тога, овај систем заснован је на структури центра и периферије, а позиција коју преводна књижевност заузима у том систему огледа се и у преводима као материјалним производима преводилачке активности, односно у одлукама преводилаца о преводилачким стратегијама и поступцима. У складу с тим, на основу анализе преводних еквивалената културноспецифичних елемената, у овом истраживању покушаћемо да тестирамо следећу хипотезу: „У периферним језичким групама, у којима преводна књижевност има већи значај, биће доминантније начело интерференције.“ Будући да одлике културноспецифичних елемената обавезују преводиоце да доносе одлуке које нису мотивисане самим језичким факторима, сматрамо да они представљају погодан предмет истраживања за тестирање хипотезе о корелацији са друштвеним факторима. Очекујемо да ће се анализом установити већа заступљеност начела интерференције, имајући у виду чињеницу да се српски језик налази међу периферним језицима за које је карактеристично то да преводна књижевност има велики значај. Међутим, поред друштвеног контекста, испитивали смо и утицај природе културноспецифичних елемената и њихове позиције у тексту на избор преводилачких стратегија и поступака. У том смислу тестирали смо следећу хипотезу: „Постоји корелација између семантичког поља и потпоља коме припада културноспецифични елемент, и начела ...